- Visina zarade najvažniji je indikator ugleda profesije
- Bez promene ključnih elemenata poslovnog statusa ne može se promeniti ni odnos prema značaju komunalnih delatnosti
Pera Marković, dipl.pravnik
Nedavno je saopšteno da je prosečna neto plata u Srbiji za jun 2019. iznosila 53.633 dinara. U prošloj, 2018. godini, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, zaposleni u vodovodima imali su nižu prosečnu zaradu od prosečne zarade u Srbiji. Prosečna neto zarada (plata bez poreza i doprinosa) u vodovodima bila je 43.923, dok je prosečna neto zarada u Srbiji bila 49.650 dinara. Nije teško izračunati da je zarada u ubedljivo najvažnijoj komunalnoj delatnosti bila za čitavih 12 posto niža od prosečne zarade u privredi. Zarade zaposlenih u vodovodima, dakle, odavno već nisu pristojne.
Još porazniji podatak iznet je povodom jednočasovnog štrajka zaposlenih u kragujevačkom vodovodu, održanog 9. jula ove godine: njihova prosečna neto zarada iznosila je 36.700 dinara i nije menjana od oktobra 2014, kada je donet zakon o zamrzavanju zarada. Koliko je to nizak iznos najrečitije govore podaci o spomenutoj prosečnoj neto zaradi u junu, ili oni iz aprila 2019, kada je prosečna plata bila 54.978, a u javnom sektoru 61.160 dinara! Uostalom, zahtev reprezentativnih sindikata u nedavnim pregovorima o minimalnoj zaradi bio je da se ona u 2020. poveća na 34.000 dinara, što znači da bi zaposleni u kragujevačkom vodovodu imali samo osam posto višu zaradu od tražene minimalne zarade!
Štrajk u kragujevačkom vodovodu je završen početkom septembra i ostaje nam da pratimo situaciju. Zbog ogromnih razlika između naših gradova i opština, stanje zarada u vodovodima sigurno nije isto ili slično kao u Kragujevcu. Ali, ako je prosečna zarada cele delatnosti značajno niža od prosečne zarade u zemlji, onda je jasno da se radi o delatnosti koja je u finansijskom smislu potcenjena. Možda vodovodi i dalje uživaju ugled, ali se to odavno ograničava na sferu javnog govora, koja nema oslonac u realnosti i visini zarada. Naravno, posledice su višestruke. Pored ostalog, to je sasvim dovoljno da zaposlenje u vodovodu izgubi privlačnost za stručnjake, i one sa fakultetom, i one kvalifikovane. A bez njih nema budućnosti vodovoda.
Isti problemi postoje i u bogatijim zemljama. I tamo postoji naopaki tržišni napad na javne poslove, i tamo nedostaju stručnjaci i kvalifikovani radnici u komunalnim delatnostima, i tamo vodovodi nisu „kul“… Ali, stanje je bitno drugačije. Zarade njihovih zaposlenih su barem pristojne, a njihova komunalna preduzeća, iako nisu finansijski posebno jaka, nisu ni nemoćna da usklade svoj spoljni izgled sa svojim značajem. A, što je najvažnije, njihova preduzeća uživaju veliku i neupitnu podršku gradova.
Problemi naših vodovoda i drugih komunalnih preduzeća su brojni, ali gubitak njihovog značaja je možda najteži od svih problema. Dugotrajna praksa nedovoljno odgovornog „političkog kadriranja“ i stalnog zanemarivanja realnih potreba za povećanjem cena usluga u ime „brige za građane“, potpuno su poništile preko potrebnu autonomiju poslovanja komunalnih preduzeća. Time su u velikoj meri narušeni normalni radni odnosi i procesi, što će, svakako, imati štetne posledice za vođenje dugoročne politike razvoja komunalnih delatnosti. To su spori procesi, ali jednom započeti, oni zbog velikog faktičkog značaja dobijaju inerciju i produžavaju se po prestanku okolnosti koje su ih začele. Ako vodovodi zaista prestanu da budu bitni, ako konačno više nisu „kul“, cena će biti propadanje gradske infrastrukture. Naši gradovi moraju promeniti odnos prema komunalnim preduzećima ne zbog tih preduzeća, nego zbog komunalnih delatnosti. Jer, ako je i zamislivo da se promeni neko preduzeće, grad bez komunalnih delatnosti je – nezamisliv.
U tabelama koje prilažemo možete da se informišete o prosečnim zaradama u prošloj godini, kao i da se upoznate sa pregledom zarada razvrstanih po grupama delatnosti i po delatnostima.